Умерено
брзо иде воз
кроз равну
&# 11511g65l 1041;ачку. Стари
ниски вагон
пао на главу
и не да
видети друго
до земљу. Кад
човек ваздан
зури у њиву,
осети последњу
древност
свога
порекла.
и, при
киши, мреже
водене потопске.
А нема више
џиновских
свадби које
су трештале
као бојни
јуриши; ни
џиновских
моба за
старинске,
ритмичне
радове; ни
оних нигде не
виђених
црних парада,
кад за сеоским
погребом иду,
по рубу, и
носе пет
стотина домаћина
у тешком
црном руву, и
носе пет стотина
дебелих
воштаница,
држећи их за
горњи крај
као палице од
слонове
кости.
Доспемо у
граду у кућу
где се два
колена,
старије и
млађе, већ
вратише у
номадски
зивот. Има
међ нјима сељака
и школоване
господе, али
ручак је постан
и недомерен, у соби
је од намештаја
до намештаја
далеко, а ово је чврсто
место где се
дружина
спушта рад
мало зараде и
трошка. А ван
града
доспесмо у
друкчију кућу,
кућу богатог
салаша где је
још све гојно.
Дебели су
домаћица и
синови и
пловке, дебели
млеко и
торта, дебели
језици у
устима, дебео
изговор,
говор и
мисли. Али
каже се, земља
се испод
свега тога не
миче. Прогутаће
нешто ново
феуд, разбиће
династију Малобарских,
спремиће
тољаге и
машту за лака
тела и младе
душе.
